Predlozi, uzvici,rečce

Svetski dan ljubaznosti proslavlja se od 1998. godine i članovi Svetskog pokreta ljubaznosti mole nas da bar toga dana nabacimo osmeh i zanemarimo različitosti.

            Naučnici su ustanovili da se krajem devedesetih godina ljubaznost polako gubi iz društva. Uništava je globalno zagrevanje, ljudi se odvikavaju od nje kao što se odvikavaju od cigareta, izbegavaju je kao što izbegavaju brzu hranu...

            Ovo su, naravno, moje izmišljene pretpostavke, ali priznajem da sam se, posle molbe nekih ljudi da bar jednom godišnje budemo ljubazni, zaista zamislila.

            Pitam se, šta bi bila definicija ljubaznosti?

            Osnivači Pokreta ljubaznosti mole nas da toga dana zaboravimo probleme i različitosti i nesebično činimo dobra dela osmehujući se drugima. Kažu−bićemo srećniji! Ju-hu, još ako plaćaju, odradićemo posao bez greške!

            Da, da, u našoj zemlji lepo postoji plaćena i neplaćena ljubaznost, kao plaćeno i neplaćeno odsustvo sa posla.

            Ako radiš u banci − plaćeno si ljubazan, ako radiš za minimalac − ljubaznost je na neplaćenom, a ako si šalterski radnik − mož' da biraš!

            Drugim rečima: ako radiš u banci − nemaš probleme i tolerantan si, ako radiš za minimalac – imaš mnogo problema i ne znaš šta je tolerancija, a ako si šalterski radnik − mož' da biraš.

            Trećim rečima: ako radiš u banci − čovek si, ako radiš za minimalac − nisi čovek, a ako si šalterski radnik − mož' da biraš.

            E, sad – šta da rade ostali, koji ne pripadaju ovim grupama? Biti čovek il' ne biti, pitanje je sad!

            Pred ovim dilemama našla sam se pre nekoliko meseci, a mnogi moji prijatelji znaju ove priče, jer se u mom društvu vrlo često povede razgovor o čoveku i onim što ga čini.

            Dakle, sedim ja u autobusu, a ispred mene (pored vrata) stoji devojka i priča preko telefona. Kada je završila razgovor, vratila je svoj mobilni u torbu, ali je nije zakopčala. Bilo je pitanje sekunde kada će vozač zakočiti i kada će mobilni, koji viri iz torbe, ispasti, i to kroz otvor između vrata autobusa, pravo na ulicu.

            Pogledi svih putnika oko mene bili su  skoncentrisani na mobilni i torbu i da je bilo kockara, kladili bi se – garant! Ljubazno sam ustala, obratila se devojci i opomenula je da zakopča torbu da joj ne bi ispao telefon.

            „Hvala“ nisam čula, ali sam osetila sve poglede putnika i bilo mi je jako neprijatno što ispadoh čovek. Možda nije trebalo? Da je bilo kockara, kladili bi se da nisam normalna – garant!

            Druga „biti il' ne biti“ situacija desila mi se u jednom kliničkom centru dok sam čekala neke rezultate. Dve žene, sa kojima sam čekala u redu, (jer u kliničkim centrima čekati se mora) posvađaše se i sa doktorima i sa sestrama i sa svim slučajnim prolaznicima toga dana. Baš je bilo neprijatno jer su i pacijenti i neka deca čuli najgore psovke i uvrede. Onda sam ja, totalno zbunjena, prišla medicinskoj sestri, ljubazno objasnila šta mi treba, dobila (srećom dobre) rezultate i čak dobila osmeh. Vidi, teta koja vadi krv ume i da se smeje, ali ako se i ti nasmeješ i budeš ljubazan!

            Poslužila sam se ovim trikom i ispred šaltera i u radnjama gde ljudi rade za minimalac i u bankama i na autobuskim stanicama. Uglavnom je uspevalo, a oni koji nisu bili ljubazni, verovatno znaju caku, pa čekaju Svetski dan ljubaznosti, da budu in. Eeee, oni i ljubav slave samo na Dan zaljubljenih!

            Da li to znači da svi zaposleni, koji su bili ljubazni, nemaju probleme i tolerantni su, ili se, još uvek, lepo lepim vraća, prosudite sami.

            Pored plaćene i neplaćene ljubaznosti, postoji i ona drugarska, zbog koje, na pitanje: „Kako si?“ nekim ljudim prolazi kroz glavu misao: „Šta li mu treba?“ pa vas tokom razgovora gleda popreko i ispitivački.

            I na kraju, nezaobilazna, komšijska ljubaznost i ona čuvena scena kada ulazite u zgradu, ljubazno se javite komšiji, a on vam ispred nosa elegantno zatvori vrata lifta. Čovek umetnik − voli samoću...

            Ne znam kako razmišljaju drugi, ali mene namrgođeni komšija nije promenio, nije me promenila ni žena koja me je jednom bez razloga vređala u autobusu, niti medicinska sestra koja je izgubila moju zdravstvenu knjižicu.

            Nekoliko slučajnih susreta i prolaznika u mom životu ne mogu u nama uništiti ljubaznost i ljudskost, ako ih imamo.

            Međutim, ako ih neko nema, onda ima veliki problem, ali neka ne krivi druge zbog toga.

                                                                        Hvala!

           

 

Ovo će biti jedan tekst o našem govoru, ali bez zaključka i bez uplitanja pravopisnih i jezičkih pravila. Svako ima neki izgovor za svoje greške, a najlakši je onaj: jezik je živa stvar, iako mi baš i nije jasno kako nešto može da bude i živo i stvar.

            Nemam nameru da bilo koga uvredim ili ismejem. Svesna sam da čoveka ne treba ceniti po tome odakle je, već kakav je. Da li ćemo se truditi da govorimo ispravno i poštujemo jezička pravila, zavisi samo od nas i to je, jednostavno, pitanje našeg vaspitanja i informisanosti.

Nema čoveka koji sve zna pa mi nepravilno izražavanje ne smeta toliko  koliko mi smeta podsmeh i ograničenost nekih ljudi u našem društvu, a Njegoš je u Gorskom vijencu baš za takve rekao: „Gleda majmun sebe u zrcalo.“

            Ako dođete na jug Srbije, postoji mogućnost da vas čekaju sat vreme, da u kafiću traže pet stolice, da izlaze s drugara što je raskinuo s devojku, a svi jedva čekaju da se zaposle u državnu firmu.

            Ha-ha-ha, hi-hi-hi, ala je ovo smešno! Pamte ljudi ove južnjačke izraze, pa kad nekome iz drugog dela Srbije kažete da ste iz Niša, Pirota ili Leskovca, istog trenutka vas ispravi i kaže: „Iz Niš; iz Pirot;  iz Leskovac.“

            Ovo večito zadirkivanje vremenom je postalo vrlo simpatično i mislim da se retko ko ljuti.

            Što se akcenata tiče, imamo tu nesreću da je za normu izabran (najteži) akcenatski sistem, pa ćete vrlo retko (posebno u južnim delovima Srbije) sresti osobu koja u govoru besprekorno koristi sva četiri akcenta sa neakcentovanom  dužinom.

            Ljudima više para uši nepravilno mesto akcenta u reči pa se i zbog toga raspredaju priče i šale.

Naravno, ako se našalimo u vezi sa padežima i akcentom, sledi čuveni izgovor: „Da je Vuk Karadžić bio sa juga, govorili bismo pravilno.“ Čim čujem ovu rečenicu, okrenem se i odem. Jednostavno, ako neko želi da govori pravilno i ako to zna, neće mu izgovor biti ni Vuk Karadžić ni Đuro Daničić.

            Međutim, kada bolje oslušnete mlade ljude iz severnijih gradova, uključujući i glavni grad, čućete da imaju neki nedefinisani vokal, koji izgovaraju kroz usta, pa kroz nos, pa kroz usta: „Neeeeaaaaznaaam!“ Čudno?

            Pored ovoga, ti mladi ljudi jedu pojačanu pljeku i činke, (jer ove izraze možete pročitati i u pojedinim restoranima brze hrane); nose farke i lone (jer tako piše u izlozima radnji), penju se na bas  i najviše molje i volje da idu na Deltu i na Ušće.

            Ako se našalimo na račun njihovih izraza, šta će biti izgovor? Ko je to živeo ili nije živeo u ovom delu Srbije pa im je skratio reči i produžio vokale?

            Svemu ovome moguće je progledati kroz prste jer se standardnim jezikom govori u javnosti, pre svega na televiziji, zar ne?

            Lepe voditeljke i voditelji učtivo postavjlaju pitanja sa jer, žele da razgovaraju u vezi nečega, nekada im hvali još par minuta u emisiji i čak šta više najviše vole i obožavaju da poštuju i cene svoje goste.

            Kako naći izgovor sada? Da im progledamo kroz prste i oprostimo, jer su više vremena proveli na modnim pistama nego u školi?

            Na kraju, u jednoj emisiji imali smo priliku da čujemo da neki naši pisci ne znaju da je genitiv drugi padež u našem jeziku.

            Postoji li izgovr za ovo?

            Kao što rekoh – bez zaključka.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.